20.01.2015., 12:31 PM
Fernando ostavlja gitaru i stavlja plochu na gramofon. "A Media Luz".
Pokushavam da se dovedem u red, ustajem uspravan i odluchan.
Znam da je to sada samo tango - da nema vishe priche...
... ili si tu, ili ne i...
tako pochinje ...
Prihvatash moju ruku...
vazan je stav...led i strast...chuperak sto se opire briljantinu.
Hladno, vlazno oko, revolveri i mushtikle...
Tango...svi jezici sveta...
I nakon svega, tu si...Dodir leptira sto ipak traje...kao da ovaj tango igramo od rodjenja
samo privremeno razdvojeni.
Posle, otimam Fernandu gitaru i sviram ti'o srpski fado: 'Ajde, slushaj, slushaj, kalez bre Andjo'.
Chutite, tu smo i nesto se deshava...
Ulicom zveckaju tvoje "Tacones Lejanos", dok moji lopovski prsti stezu tvoju
plemenitu shaku, ne pushtam je, pa me ljubish, pa dolazimo u tvoje odaje, gde spoznajem jednostavnost prashuma
i smrti, mora i strasti, cvecha i gljiva sto gutaju sve.
I zaista si grofica, zec i kuna, zivo srebro i glatka orhideja, progonjena zver i teshki vibrato gitare.
Sve je dodir i miris, i nema smrti i nema kraja.
Sutra je bila nedelja.
Sparno jutro madridsko, pijemo gaspaco na tvojoj terasi, gledam ti u dlan, smejesh se dok lupetam...
"Nervira me moja linija sreche, trebalo bi da bude drugacija.."
"Mene moja vishe ne: jedne pijane nochi u Varshavi sam je ispravio britvom u najlepshem maniru Korta
Maltezea, te nochi zamalo i ushi da mi probushe, tradicionalno: uz led, usijanu iglu i votku..."
Listas "El Pais", uozbiljila si se. "Danas je nedelja, hocemo li ?"
I naravno eto nas na stadionu; idiot, pokushao sam da te impresioniram, pa sam iz hola hotela
nazvao senora Peresa, nasheg agenta u Madridu, da mi obezbedi dva dobra mesta.
"Sombra", naravno.
S osmehom vuchice kazesh da se smrt konja, bikova i ljudi najbolje dozivljava pod Suncem.
Sa "Sol" mesta. Ali, senka sakriva...mislim.
Gubish dah kod druge borbe...gledam u oko konja sto izdishe i to oko postaje,
u svojoj muci, veche od Sunca...kraj je predigre i najzad, on je tu:
Senor Manuel Benites, "El Cordobes"...nemash daha... a bik je veliki, veliki MIURA bik,
bozanstvo boga Mitre; crnji od nochi, kreche i ... pochinje ples smrti...
DJUBRE !!!- urlichem, a moj se krik gubi u 100.000 unisonih "O'le!"
"Jebote, koja si ti kuchka,Fabiana, KUCHKA!!"
Stavio sam ti ruku izmedju butina, ne gledash u mene, jer si i bik i matador,
ali se tvoj epicentar, put tvoja, lepi za moje prste varalice i medju svim tim ljudima igrash se,
kruzish lagano kukovima i svrshavash.
Najotmenije na svetu, dok krv mochnog Boga natapa zedni pesak arene...
"Chini mi se da ste zaboravili gachice, Vashe Visochanstvo?"- trudim se da zvucim opusteno.
Ne ide mi. Zvuchim promuklo.
Chutish, sa ochima kobre, mambe, shta li ?
Suvo: "Nikada ih ne nosim na Corida de Torros".
Prsti mi mirishu na tebe, moshus, jagode i neko prezrelo cveche...
Kasnije, ruka mi odskache od punoche plemichkog dupeta, bez rechi te uvlachim u kapiju,
dva ulaza pre Fernandovog...
"Cuche nas, videche nas",sikchesh, "brinuche Fernando shto nas nema, shto kasnimo, uhvatiche nas
policija, lud si, vikachu, nechu vikati, ma ja sam budala shto imam neshto s tobom, da, tako, to,
to mi radi, pravi si divljak, pusti me, srpska baraba, ah, Balkan..."
Svuda je vruche i sve klizi, tvoji mishichi i koza machke carice, prigusheno dahtanje divlje zveri,
direktno iz utrobe, chinish da se osetim velikim. Velikim...
A onda...
Kod Fernanda, prichao sam ti o Erihu Kestneru i njegovoj knjizi o Fabijanu, romanu o choveku
koji je zeleo da bude ljubazan i dobar prema drugim ljudima celog zivota, pa se, nazalost,
utopio u reci, dok je pokusavao da spase davljenika...
Pokushavam da se dovedem u red, ustajem uspravan i odluchan.
Znam da je to sada samo tango - da nema vishe priche...
... ili si tu, ili ne i...
tako pochinje ...
Prihvatash moju ruku...
vazan je stav...led i strast...chuperak sto se opire briljantinu.
Hladno, vlazno oko, revolveri i mushtikle...
Tango...svi jezici sveta...
I nakon svega, tu si...Dodir leptira sto ipak traje...kao da ovaj tango igramo od rodjenja
samo privremeno razdvojeni.
Posle, otimam Fernandu gitaru i sviram ti'o srpski fado: 'Ajde, slushaj, slushaj, kalez bre Andjo'.
Chutite, tu smo i nesto se deshava...
Ulicom zveckaju tvoje "Tacones Lejanos", dok moji lopovski prsti stezu tvoju
plemenitu shaku, ne pushtam je, pa me ljubish, pa dolazimo u tvoje odaje, gde spoznajem jednostavnost prashuma
i smrti, mora i strasti, cvecha i gljiva sto gutaju sve.
I zaista si grofica, zec i kuna, zivo srebro i glatka orhideja, progonjena zver i teshki vibrato gitare.
Sve je dodir i miris, i nema smrti i nema kraja.
Sutra je bila nedelja.
Sparno jutro madridsko, pijemo gaspaco na tvojoj terasi, gledam ti u dlan, smejesh se dok lupetam...
"Nervira me moja linija sreche, trebalo bi da bude drugacija.."
"Mene moja vishe ne: jedne pijane nochi u Varshavi sam je ispravio britvom u najlepshem maniru Korta
Maltezea, te nochi zamalo i ushi da mi probushe, tradicionalno: uz led, usijanu iglu i votku..."
Listas "El Pais", uozbiljila si se. "Danas je nedelja, hocemo li ?"
I naravno eto nas na stadionu; idiot, pokushao sam da te impresioniram, pa sam iz hola hotela
nazvao senora Peresa, nasheg agenta u Madridu, da mi obezbedi dva dobra mesta.
"Sombra", naravno.
S osmehom vuchice kazesh da se smrt konja, bikova i ljudi najbolje dozivljava pod Suncem.
Sa "Sol" mesta. Ali, senka sakriva...mislim.
Gubish dah kod druge borbe...gledam u oko konja sto izdishe i to oko postaje,
u svojoj muci, veche od Sunca...kraj je predigre i najzad, on je tu:
Senor Manuel Benites, "El Cordobes"...nemash daha... a bik je veliki, veliki MIURA bik,
bozanstvo boga Mitre; crnji od nochi, kreche i ... pochinje ples smrti...
DJUBRE !!!- urlichem, a moj se krik gubi u 100.000 unisonih "O'le!"
"Jebote, koja si ti kuchka,Fabiana, KUCHKA!!"
Stavio sam ti ruku izmedju butina, ne gledash u mene, jer si i bik i matador,
ali se tvoj epicentar, put tvoja, lepi za moje prste varalice i medju svim tim ljudima igrash se,
kruzish lagano kukovima i svrshavash.
Najotmenije na svetu, dok krv mochnog Boga natapa zedni pesak arene...
"Chini mi se da ste zaboravili gachice, Vashe Visochanstvo?"- trudim se da zvucim opusteno.
Ne ide mi. Zvuchim promuklo.
Chutish, sa ochima kobre, mambe, shta li ?
Suvo: "Nikada ih ne nosim na Corida de Torros".
Prsti mi mirishu na tebe, moshus, jagode i neko prezrelo cveche...
Kasnije, ruka mi odskache od punoche plemichkog dupeta, bez rechi te uvlachim u kapiju,
dva ulaza pre Fernandovog...
"Cuche nas, videche nas",sikchesh, "brinuche Fernando shto nas nema, shto kasnimo, uhvatiche nas
policija, lud si, vikachu, nechu vikati, ma ja sam budala shto imam neshto s tobom, da, tako, to,
to mi radi, pravi si divljak, pusti me, srpska baraba, ah, Balkan..."
Svuda je vruche i sve klizi, tvoji mishichi i koza machke carice, prigusheno dahtanje divlje zveri,
direktno iz utrobe, chinish da se osetim velikim. Velikim...
A onda...
Kod Fernanda, prichao sam ti o Erihu Kestneru i njegovoj knjizi o Fabijanu, romanu o choveku
koji je zeleo da bude ljubazan i dobar prema drugim ljudima celog zivota, pa se, nazalost,
utopio u reci, dok je pokusavao da spase davljenika...
Moje mastilo je crno - zato ne trazite da vam nacrtam dugu.